Kada postoji pravo zadržavanja
Poverilac dospelog potraživanja u čijim se rukama nalazi neka dužnikova stvar ima pravo zadržati navedenu stvar dok mu ne bude isplaćeno potraživanje. Dakle, iz navedenog se može zaključiti da, ukoliko se kod Vas nađe neka stvar lica koji Vam duguje po nekom osnovu, imate pravo da zadržite tu njegovu stvar sve dok Vam dužnik ne izmiri dug. Jedini uslov je da je potraživanje dospelo.
Pr. Ukoliko lice treba da Vam zajam vrati za 5 dana, nemate pravo danas da mu zadržite stvar jer zajam nije dospeo na naplatu.
Izuzeci
Ipak, ne možete zadržati tuđu stvar i pored činjenice da Vam je njen vlasnik dužan, ukoliko:
- dužnik zahteva da mu vratite stvar koja je iz njegove državine izašla protiv njegove volje (pr. stvar mu je ukradena)
- stvar Vam je data na čuvanje ili poslugu (pr. komšiji koji Vam je dao kosilicu za travu na poslugu ne možete zadržati kosilicu)
- ne može se zadržati punomoćje dobijeno od dužnika, druge dužnikove isprave, legitimacije, prepiska i ostale slične stvari, kao ni druge stvari koje se ne mogu izložiti prodaji
Razlika između prava zadržavanja i retencije
zalogoprimac ima pravo sledovanja, dok retinent (lice koje koristi pravo zadržavanja nema to pravo). Naime, pravo sledovanja znači da Vaše pravo prati stvar te da nije vezano za konkretno lice. Primera radi, ukoliko imate pravo zaloge na nečijem autu, pa vlasnik auta proda taj auto, Vi i dalje imate pravo zaloge jer ono „sledi“ stvar. Nasuprot tome, kod prava retencije ovo nije slučaj;
da bi retinent imao pravo zadržavanja, stvar mora biti u njegovoj neposrednoj državini (stvar mora zaista biti kod Vas, na primer, u Vašoj kući/garaži/dvorištu, odnosno na mestu na kojem na navedenoj stvari vršite faktičku vlast). Kod založnog prava ovo nije nužno;
pravo retencije postoji samo pod uslovom da je potraživanje poverioca dospelo, dok se pravo zaloge može ugovoriti u trenutku kada potraživanje još uvek nije dospelo i
pravo retencije postoji na osnovu zakona, dok pravo zaloge može nastati ne samo na osnovu zaloge, već i na osnovu sudske odluke ili ugovora (što je najčešći slučaj u praksi).
