Akvizicije poljoprivrednog zemljišta nalaze se u žiži javnosti više od decenije. Na ovu temu pisani su mnogi radovi, objavljivane studije, rađeni projekti. Mnoge nevladine organizacije i udruženja poljoprivrednika etiketirali su akvizicije poljoprivrednog zemljišta kao „grabljenje zemlje“, ukazujući na flagrantna kršenja ljudskih prava. Kritike su, inter alia, rezultirale proliferacijom instrumenata, po pravilu, „mekog“ prava, sa ciljem da ih regulišu i učine korisnim za lokalno stanovništvo i zemlju domaćina investicije uopšte. U tom smislu, mnoge organizacije, predstavnici vlada i nezavisni eksperti iznedrili su kodekse ponašanja, a svaki od njih dao je svoj doprinos u regulisanju ovog fenomena. U ovom radu biće predstavljeni oni instrumenti doneti u sistemu Ujedinjenih nacija. Rezultati istraživanja pokazali su da navedeni instrumenti imaju potencijal da maksimizuju pozitivne, odnosno minimizuju negativne efekte akvizicija. Iako je domašaj ovih instrumenata ograničen njihovom dispozitivnom prirodom te činjenicom da će njihova efikasna implementacija i primena zavisiti od dobre volje investitora i država, njihov značaj je veliki.
