Pravo na naknadu troškova prevoza
Zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza (prevoznina, markica za prevoz) u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (pr. u Beogradu, u visini od 3.275 dinara za I i II zonu), s tim da poslodavac može isplatiti i veći iznos, ali ne i manji. Drugim rečima, zakonom je propisan minimalni iznos koji poslodavac mora isplatiti. Važno je istaći da se naknada troškova prevoza ne smatra zaradom. Navedeno znači da poslodavac ima obavezu da zaposlenima naknadi ovaj iznos pored i nezavisno od zarade.
Ukoliko je poslodavac obezbedio sopstveni prevoz za zaposlene od mesta stanovanja do mesta rada, zaposleni nemaju pravo na posebnu naknadu troškova prevoza. Svakako, ukoliko je ovo slučaj, poslodavac bi to trebalo da naznači u svom opštem aktu (Pravilniku o radu).
Sporna pitanja u sudskoj praksi
Iako se čini da je jednostavno, u sudskoj praksi pitanje prava na naknadu troškova prevoza predstavlja jedno od najspornijih pitanja. U tom smislu, ističu se neusklađenosti sudske prakse u pogledu pitanja da li je opravdano da poslodavac uslovljava pravo na naknadu troškova stvarnom potrebom korišćenja prevoza odnosno postojanjem određene razdaljine od mesta stanovanja do mesta rada i podnošenjem zahteva za isplatu troškova i dokazivanjem da su troškovi prevoza zaista nastali.
Što se prvog pitanja tiče, jedan deo sudske prakse stoji na stanovištu da svaki zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza, bez obzira da li objektivno imao potrebu za prevozom. U tom smislu, pravo na naknadu troškova prevoza ima, primera radi, i zaposleni koji živi u zgradi pored zgrade u kojoj se nalazi firma, pa čak i zaposleni u mestu u kojem gradski prevoz i ne postoji. Drugi deo sudske prakse stoji na stanovištu da je neophodno da zaposleni ima objektivnu potrebu za korišćenjem prevoza, u smislu da postoji određena udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada zaposlenog. Ipak, ni ovde nema jedinstvenog stava po pitanju kolika treba da bude ta udaljenost. Pregledom aktuelne sudske prakse, može se zaključiti da se kriterijum „stvarne potrebe“ prelama na oko 500m (ukoliko je razdaljina manja od 500m, zaposleni nema pravo na naknadu troškova i obrnuto, ukoliko je razdaljina veća, zaposleni ima pravo na naknadu troškova).
Istovremeno, Ustavni sud je zauzeo stav da su neustavne odredbe opštih akata kojima poslodavci uslovljavaju ovo pravo postojanjem određene udaljenosti od mesta rada (pr. poslodavac propiše da isplaćuje troškove samo zaposlenima koji stanuju najmanje 800m od mesta rada). Međutim, i nakon tog stava, sudovi nastavljaju da donose protivrečne odluke.
Drugo sporno pitanje tiče se (ne)dopuštenosti uslovljavanja prava na naknadu troškova podnošenjem zahteva za isplatu troškova i dokazivanjem da su troškovi zaista nastali (pr. dostavljanjem računa od kupovine markice). I dok deo sudske prakse stoji na stanovištu da je takvo uslovljavanje dopušteno, drugi deo sudske prakse smatra da nikakvo uslovljavanje, pa ni ovo, nije dopušteno.
Pravni savet – obaveze poslodavca na isplatu naknade troškova prevoza
Imajući u vidu izrazitu neusklađenost sudske prakse, smatramo da poslodavac treba da isplati naknadu troškova prevoza svakom zaposlenom, bezuslovno. Navedeno znači da poslodavac ne bi trebalo da uslovljava ovo pravo zaposlenog niti određenom razdaljinom od mesta stanovanja do mesta rada niti podnošenjem zahteva za isplatu istih niti dokazivanjem da su ti troškovi zaista nastali.
Poslodavci su često u nedoumici u odnosu na koje mesto računaju visinu troškova u situaciji kada zaposleni stanuje u različitom mestu od mesta prebivališta iz lične karte. Postavlja se pitanje da li poslodavac isplaćuje naknadu troškova prema stvarnom mestu stanovanja ili prema mestu prebivališta iz lične karte. Poslodavac bi trebalo da isplaćuje naknadu troškova prevoza prema stvarnom mestu stanovanja, a ne prema mestu prebivališta iz lične karte. Takođe, važno je istaći da je relevantno mesto stanovanja u momentu zaključenja ugovora o radu (pr. zaposleni je živeo u Beogradu u I zoni, pa se, nakon zaključenja ugovora, preselio u IV zonu -> poslodavac nema obavezu da isplaćuje naknadu troškova prevoza za IV zonu).
Postavlja se pitanje da li je za isplatu troškova prevoza od uticaja na koji način će zaposleni doći na posao (sopstvenim vozilom, taksijem, gradskim prevozom, pešice). Odgovor je ne. Zaposleni, u tom smislu, ima pravo izbora. Ipak, poslodavčeva obaveza je svakako ograničena na cenu karte u javnom saobraćaju (pr. 3.275 din. u Beogradu, a ukoliko zaposleni dolazi na posao autom, ostali deo troška snosi sam zaposleni). Takođe, zaposleni ima pravo da se opredeli za način isplate troškova (isplata iznosa „na ruke“, kupovina markice ili uplata troškova prevoza).
