Pojam nasilja u porodici
Nasiljem u porodici se, u smislu Porodičnog zakona, podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo drugog člana porodice.
Pri tome, Porodični zakon veoma široku tumači porodicu u kontekstu postojanja dela Nasilje u porodici, pa se članovima porodice, u smislu Porodičnog zakona, smatraju: 1. supružnici ili bivši supružnici; 2. deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo; 3. lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu; 4. vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri; 5. lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.
Porodični zakon prepoznaje karakteristične vidove nasilja u porodici, i to one koji se u praksi najčešće ispoljavaju: 1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; 2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu; 3. prisiljavanje na seksualni odnos; 4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem; 5. ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima; 6. vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
Nasilje u porodici u praksi
Dakle, nasilje u porodici podrazumeva skoro svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice. Uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice, Porodičnim zakonom se jasno ističe da su drskost, bezobzirnost i zlonamernost upravo komponente nasilja u porodici i njegova suštinska obeležja koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja.
Pri tome, treba imati u vidu da se radi o pravnim standardima čiju sadržinu sud utvrđuje svojim sudom vrednosti imajući u vidu sve objektivne i subjektivne, kao i specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja. Drugim rečima, osim objektivnih okolnosti, sud ima u vidu i mišljenje same žrtve o nivou opasnosti koja joj preti te ukoliko je sud iskazu žrtve nasilja poklonio veru odnosno ukoliko žrtva nasilja da sudu dovoljno podataka na osnovu kojih se može zaključiti da se ne oseća bezbednom i da joj je potrebno pružiti zaštitu, sud će to i učiniti. Ovo stoga što njena subjektivna procena, zasnovana na iskustvu, predstavlja osnovni element koji sud uzima u obzir kada bira meru koju će u konkretnom slučaju odrediti.
Da bi jedno ponašanje bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici, nije neophodan određeni kontinuitet, tj. trajnost takvog ponašanja. U određenim situacijama dovoljan je jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici.
Sud je dužan da pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje, što podrazumeva da se svako ponašanje koje odstupa od standarda normalnog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice mora se kvalifikovati kao drsko, bezobzirno, odnosno zlonamerno ponašanje. Ipak, mora se imati u vidu da ne predstavlja svako odstupanje od normalnog i uobičajenog načina komuniciranja nasilje u porodici, već samo ono koje ugrožava duševno zdravlje odnosno psihički integritet ili spokojstvo drugog člana porodice do stepena koje bi se moglo kvalifikovati kao nasilje u porodici. Šta će neko percipirati kao ugrožavanje svog spokojstva ponovo se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju (ono što je uvredljivo za jednu osobu, za drugo ne mora biti).
U situaciji kada je ugroženo fizičko i/ili psihičko zdravlje člana porodice, što kod njega stvara osećaj nespokojstva, uznemirenosti, nesigurnosti i straha, izriču se mere zaštite od nasilja u porodici.
Pr. 1: Konstantno vređanje (svekar, svekrva ili tast, tašta) nepobitno jesu nasilje u porodici; ovakvo nasilje u porodici ima prirodu verbalnog nasilja.
Pr. 2: Upućivanje uvreda bivšeg supruga prema bivšoj supruzi kada dolazi po dete na adresu supruge u cilju realizacije ličnih kontakta sa detetom jeste nasilje u porodici
Pr. 3: Pretnja ubistvom ili nanošenjem telesnih povreda takođe jeste nasilje u porodici. Ovo stoga što su navedeni akti , bez obzira na to što ne predstavljaju fizičku manifestaciju nasilja, dovoljni da naruše duševno zdravlje i spokojstvo žrtve.
Pr. 4: Nasiljem u porodici smatraju se i konstantne svađe koje se dešavaju pred detetom budući da dete nije dužno da ih trpi i da su one u suštoj suprotnosti sa najboljim interesom deteta, a koje načelo predstavlja prioritetno načelo Porodičnog zakona.
Pr. 5 Nasilje u porodici čak ne mora nužno biti izvršeno vređanjem, omalovažavanjem i pretnjama. Ono može biti izvršeno i slanjem velikog broja SMS poruka ljubavnog sadržaja, koje primalac poruka ne želi da primi. Primera radi, ukoliko lice A više ne želi kontakt sa partnerom ili bivšim partnerom, lice A to više nije dužno da trpi i ima pravo na zaštitu od nasilja u porodici odnosno na zaštitu od takvog ponašanja koje nije dužno da trpi. Sa druge strane, navedeno ne znači da mali broj poruka ukazuje da se ne radi o modelu ponašanja, već o izolovanom incidentu koji ne opravdava izricanje mere zaštite od nasilja u porodici. Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, pa nije u svakom slučaju neophodno postojanje određenog kontinuiteta u takvom postupanju, već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt takvog ponašanja koje ima karakter nasilja u porodici.
(Ne)uslovljenost pružanja mera zaštite prethodnim prijavljivanjem nasilnika
Postoji rašireno uverenje da, ukoliko lice nije prethodno osuđeno za krivično delo Nasilje u porodici, da se ne mogu tražiti mere zaštite od nasilja u porodici odnosno da neprijavljivanje nasilja nadležnim organima automatski isključuje postojanje nasilja. Ovo uverenje je potpuno pogrešno, što potvrđuje i praksa najvišeg suda. Naime, okolnost da lice nije osuđeno za krivično delo Nasilje u porodici ne isključuje mogućnost pružanja građanskopravne zaštite po Porodičnom zakonu, imajući u vidu da je građanskopravna odgovornost šira od krivičnopravne odgovornosti.
Kada lice kao žrtva daje iskaz, važno je da u iskazima bude dosledna odnosno da iskazi što je moguće više budu slični (ako ne identični). Ipak, eventualnu nedoslednost u iskazima žrtve sud mora ceniti u sklopu korpusa izvedenih dokaza i uticaja emotivnosti, uznemirenosti i nužnosti da žrtva nasilja daje iskaze o preživljenom u više navrata.
S obzirom da kod žrtva nasilja postoji strah od recidiva odnosno od ponavljanja nasilja, kao i da nasilnici, po pravilu, ponavljaju nasilje, pod određenim uslovima, žrtvi nasilja može se pružiti zaštita i pre okončanja postupka u sklopu instituta privremenih mera.
Mere zaštite od nasilja u porodici i mogućnost njihovog produžavanja
Svrha zaštitnih porodično-pravnih mera je prevashodno preventivnog karaktera – da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti, koje pogoduju ili podstiču ponavljanje nasilja odnosno izvršenje drugih vidova nasilja. Mere koje sud odredi moraju biti efikasne i svrsishodne tako da za žrtvu obezbede mir, spokoj i bezbednost u određenom vremenskom periodu, život bez straha od daljeg nasilja, oslobađanje od trauma, kao i oporavak od eventualno zadobijenih povreda. Mere će žrtvi omogućiti i bezbedno kretanje, kao i obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Mere zaštite od nasilja u porodici, kao i njihov broj i vrsta, odmeravaju se u skladu sa utvrđenim stepenom nasilja koje je nasilnik ispoljio prema žrtvi nasilja, težini povreda i uznemiravanju koje žrtva trpi od nasilnika, kao i procenom opasnosti od recidiva nasilja. Prema Porodičnom zakonu, sud može odrediti sledeće mere zaštite od nasilja u porodici: 1. izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; 2. izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti; 3. zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti; 4. zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice; 5. zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Sud može odrediti jednu ili više navedenih mera. U svakom slučaju, mere zaštite mogu trajati najviše godinu dana.
Za odlučivanje o svrsishodnosti određivanja mera zaštite od nasilja u porodici i njihovog produžavanja, pored postojanja akata nasilja, presudno je i postojanje straha od recidiva kod osoba koje trpe nasilje. Ukoliko postoje indicije da će se nasilje ponoviti, mere se mogu produžiti. Mere se mogu produžavati neograničeno broj puta, sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih su bile određene. Naravno, ukoliko u međuvremenu prestanu razlozi zbog kojih je mera određena, one mogu prestati.
Dakle, ukoliko se, i nakon proteka vremena na koje je mera određena, žrtva još uvek oseća uznemireno, postojaće i uslovi za produženje mera zaštite od nasilja u porodici. Čak i u situaciji da nasilnik ne prekrši mere zaštite od nasilja u porodici, izrečene mere se mogu produžiti. Ključno je imati dobru osnovu za ovaj zahtev odnosno dokazati da produženje tih mera imaju za cilj opomenu i upozorenje učiniocu, tako da deluju i u cilju sprečavanja ponavljanja nasilničkog ponašanja, na koji način ove mere samim svojim postojanjem osujećuju nasilnika u ponovnom ispoljavanju nasilja prema žrtvi.
