Ugovor o osiguranju imovine (pr. svoje kuće) može zaključiti svako lice koje ima interes da se ne dogodi osigurani slučaj. Kada je u pitanju osiguranje imovine, najčešće se osiguravaju rizici poput požara, zemljotresa, poplava i sl.). Po pravilu, osiguranje od zemljotresa kao osiguranog rizika podrazumeva osiguranje od oštećenja nastalih od direktnog udara zemljotresa, požara ili eksplozije koji su posledica zemljotresa, udara delova predmeta ili objekta koje je zemljotres odbacio na osiguranu imovinu, izlivanja plina iz instalacija oštećenih zemljotresom i sl. S tim u vezi, osiguranjem od rizika požara se pruža zaštita na osiguranoj imovini, i to na objektima, opremi i zalihama. Po pravilu, ugovorom o osiguranju od rizika zemljotresa ugovara se uz osiguranje od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti, osiguranje kuće i stvari u kući, osiguranje stana i stvari u stanu.
Svrha osiguranja imovine je da se obezbedi naknada za štetu koja se desila u imovini osiguranika zbog nastupanja osiguranog slučaja. Po pravilu, naknada štete isplaćuje se u visini koji je osiguranik pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja. Ipak, zakon predviđa mogućnost da se ugovorom ovaj iznos naknade štete ograniči na manji iznos odnosno da se osiguraniku isplati iznos koji je manji od iznosa koji je pretrpeo. Iako je ovo predviđeno kao mogućnost, na ovakve odredbe se nailazi u praksi i one su punovažne. Ipak, osiguranik nije dužan da prihvati navedene odredbe.
Osiguranik je dužan da preduzme sve što je u njegovoj moći da spreči nastupanje osiguranog slučaja odnosno da, ukoliko osigurani slučaj nastupi, ograniči njegove štetne posledice. Sve troškove koje je osiguranik imao u vezi sa preduzimanjem navedenih radnji osiguravač je dužan da naknadi osiguraniku, čak i ako su pokušaji osiguranika ostali bez uspeha.
U gore navedenom se krije jedno od najčešćih opravdanja osiguravača za smanjenje iznosa naknade štete isplaćene osiguraniku. Naime, u praksi, osiguravači se najčešće pozivaju na to da osiguranik nije ispunio svoju obavezu sprečavanja nastanka osiguranog slučaja ili obaveze spasavanja.
U praksi su česte klauzule o ograničenju visine šteta pokrivenih osiguranjem, u kom smislu se ugovara da osiguravač nije dužan naknaditi štete nastale slučajno ili krivicom ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika osiguranja. I ovakve klauzule trebalo bi osporavati. Ipak, osiguravač ne odgovara za štetu koju su ta lica prouzrokovala namerno i u ovom slučaju ne postoji mogućnost drugačijeg ugovaranja. Ipak, osiguravač odgovara ukoliko štetu prouzrokuje neko lice za čije postupke osiguranik odgovara po ma kom osnovu (pr. dete do 7 godina), bez obzira na to da li je šteta prouzrokovana nepažnjom ili namerno.
Osiguravač, po sili zakona, ne odgovara za štetu nastalu nekim nedostatkom osigurane stvari (pr. loše instalacije). Ipak, ovo se može drukčije ugovoriti odnosno postoji mogućnost da se ovakva zakonska odredba derogira voljom ugovornih strana.
